“Istorija o Černoj Gori”
by Crnogorski pokret · 03/04/2015
Odlomak iz knjige "Istorija o Černoj Gori" Vladike Vasilija Petrovića
Moskva 1754 god.
=====================
...Послије тога, 1711, године онај велики господар чија је успомена вјечито достојна хвале, цар Петар Први, самодржац сверуски, чувши о славним и храбрим подвизима црногороског народа , изволио им је послати своје повеље, хвалећи њихову вјерност и постојаност, подстичући у њима усрдност према хришћанској вјери да узму оружје у помоћ Његовом Величанству против варвара Турака. Овако је Велики Господар писао и другим хришћанским народима, и нико се не одважи да дигне оружје против Порте Отоманске, сем једини Црногорци , под вођством свог митрополита Данила Шћепчевића од Његуша Петровића. Он је заиста имао славне војсковође, а то су: први од Његуша његов рођен брат дук (војвода) Радуле Петровић, са својим синовцем сердаром Савом Петровићем, сердар Вук Радоњић, Вучета Радоњић, кнез Марко Богдановић, војвода и губернатор Вукота Вукашиновић, кнез Којица Николић, војвода Вук Мићуновић, кнез Станко Ковачевић, кнез Вукосав Ивановић, Вуксан Милић, кнез Петар Вучетић, војвода Никола Мартиновић, кнез Станоје Мартиновић, кнез Иван Вулетић, кнез Мартин Брајић, кнез Лука Махина, кнез Никола Побор, губернатор Никола Лазаревић, сердар Вук Мирковић, војвода Вук Раданов Паштровић, војвода Машан Бољевић, војвода Илија Дупила, кнез Никола Клисић, кнез Вук Булановић (Вулановић) кнез Михајло Ивановић, кнез Стефан Вуловић, војвода Вук Ђурашковић, кнез Вулиша Ражунатовић ( Ражнатовић ) , кнез Иван Љуботиња, кнез Вук Вујовић, Никола Свјетлоћа, војвода Бошко Стјепановић ( Шћепановић ), Вук Радовић, кнез Пилета Радуловић, кнез Раде Гвозденовић, војвода Мијушко Пљешивчевић,војвода Јездимир Бљелопављић, војвода Ћетко Пилетић Пипер, војвода и губернатор Радоња Дрекаловић, војвода Милош Васојевић, војвода Милош Братоножић, војвода Ђон Стале Климент. Смјело и с великом вољом пођоше с оружјем у руци против Порте Отоманске и побјеђиваху варваре, због чега Порта по закључењу мира с Русијом одлучи да пошаље велику војску на Црну Гору под вођством сераскера Ахмет-паше, који са 60 хиљада турске војске нападе Црну Гору 1712. године, али је од Црногорац а била потпуно разбијена. Послије ове побједе Отоманска Порта је одлучила да за своје добро од Црногораца тражи мир али они, пошто обећаше испунити високо допуштење Његовог Величанства цара Петра Великог и заповијести за то немаху, вјерност своју отказати (не) покушаше и мир непријатељима одбише. На то Отоманска Порта 1714. године посла више од 100 хиљада војске наЦрну Гору , под вођством везира Думан-паше Ћупрелића (Нуман-паше Ћуприлића). Црногорци од својих савезника Срба, турских поданика, бјеху остављени , а поред тога Турцима заједно на Црногорце пођоше у рат Херцеговци, којима Турци никад не дозвољавају да носе оружје, осим кад иду у рат против Црне Горе . Везир Ћупрелић је храбрости лукаво претпоставио превару кроз разна обећања, кад су већ Црногорци примили вијест о закључењу мира с Турцима цара Петра Великог, чија је блажена и вјечито достојна хвале успомена, тако да су били вољни склопити мир, црногорскиглавари повјероваше његовом (везировом) заклињању, не бјеху на опрезу да (не) иду у турски логор, и њих људи ка броју нечасном невјером затвори у тамницу. Потом са свих страна изненада ударише на Црну Гору , која није очекивала напад, пети дио земље огњу и мачу предадоше, и много народа заробише, а горе поменуте главаре објесише. Затим, 1716. године, двије босанске и херцеговачке паше, Ченгићи, с бегом Љубовићем, с другим околним пашама и силном војском, нападоше Црногорце. Уз божију пак помоћ црногорским оружјем бијаху побијеђени и побијени, а паше с бегом Љубовићем и другим старешинама, људи, заробљени, те им свима главе посјекоше. Опет, 1717. и 1718. године, ратоваху против Албаније Млечићи, нападајући градове Интивери (Бар) и Ољцин (Улцињ), и замолише митрополита Данила Петровића за помоћ, те им он даде пет хиљада и пет стотина људи. Ови сачуваше топове и друго млетачко оружје од албанског паше, који с јаком војском нападе војску млетачку, али Црногорци Турке одбише и растјераше, што су Млечићи писмено, што и до данас постоји, посвједочили и захвалили митрополиту Данилу. А кад им није нужда, Млечићи заборављају прво <пређашње> добро које су им Црногорци учинили. Затим, 1727. године Ченгић Бећир-паша с великом војском нападе Црну Гору , али његова војска би до ногу потучена, а он се с малим бројем (војске) срећно бјежањем спасао, захваљујући брзини својих коња. Касније је погинуо од царске руске војске код Очакова. Затим, 1732. године, Топал Осман-паша, кога је султан Махомет (Мехмед) Пети поставио за беглербега чинит-девера, то јест за генералног инспектора Македоније, Албаније и Босне, по доласку у Албанију покуша да опроба срећу против народа црногорских и посла приличан број Македоњана ( Македонаца ), Албанеза ( Албанаца) и Бошњака на Пиперску провинцију, гдје их Пипери уз помоћ Куча све побише. Чудо се прича да су ови хришћани на почетку те битке видјели пред собом човјека на бијелом коњу, сличног великомученику Ђорђу, и он је први Турке устрашио, те сам Осман Топал-паша из тврђаве Подгорице побјеже у Албанију, а касније је погинуо у бици са Персијанцима. Опет, 1739. године, везир Ходаверди-паша Махмутбеговић са осам паша и многобројном војском удари на кућу војводе Дрекаловића , и 7 година ратоваше, послије је (турска војска) од наше војске била потучена, а старешине и 70 највиђенијих Турака, који се бјеху затворили у једној кули, живи су спаљени. Још је 1750. године турска војска, која се састојала од Бошњака и Херцеговаца, изненада ударила на границу црногорску , али је од малог броја наше војске била потучена...
